Znanje za poslovanje - Internet

Utočište elektronskih podataka

Utočište elektronskih podataka je mesto koje obezbeđuje potpunu sigurnost i nedostupnost na njemu uskladištenih informacija neovlašćenim subjektima. Ta (virtuelna) lokacija služi za smeštanje šifriranih kopija bitnih, osetljivih poslovnih informacija, koje se originalno nalaze u posedu onih lica koja za tom uslugom imaju potrebu. Usložnjavanjem savremenog globalnog društva, za utočištem ovog tipa stiču potrebu i svi oni koji svoje podatke žele da drže podalje od bilo kojih državnih, zakonskih i drugih autoriteta. U najkraćim crtama, utočište podataka je kompjuter ili računarska mreža koja predmete svoje zaštite štiti tehničkim i pravnim sredstvima, od kojih je najefikasnije - nepostojanje mogućnosti ekstradicije od strane suverene države na čijoj teritoriji “operiše”.

Šta je potrebno za otvaranje jednog utočišta elektronskih podataka? Prvo, potrebna je odgovarajuća tehnička infrastruktura, u vidu kompjutera, računarske opreme, adekvatnog softvera, sistema za enkripciju (šifrovanje) podataka, dobre povezanosti sa Internetom i još ponečeg (kapital i ljudi kao nužni preduslovi se podrazumevaju). Međutim, mnogo je teže postarati se za drugi potreban element, kojim bi se pravnim sredstvima obezbeđivala zaštita uskladištenih informacija. Za to je, po mogućstvu, najbolje imati na raspolaganju jednu formalno suverenu državu, u kojoj bi carovali “povoljni uslovi”, bar u domenu prometa elektronskih informacija preko njene teritorije. Ti “povoljni uslovi” u praksi znače da ta zemlja ne poseduje restriktivnu pravnu regulativu u vezi sa informacijama u elektronskom obliku i da ne poznaje mogućnost izručenja tih informacija drugim zemljama i njenim agencijama, kao ni osoba koje njima manipulišu.

Ponuda usluga

Mesta gde će ljudi na Internetu, kao i u elektronskom svetu uopšte, biti sasvim slobodni i nesputani cenzurom, političkom korektnošću ili špijuniranjem, ideal su mnogih aktivista širom sveta. U tom cilju, pokrenuti su mnogi projekti i pokreti koji nemaju nikakvu komercijalnu konotaciju, dok su im političke - inkoherentne, nedefinisane ili difuzne. Od poznatijih se ističu The Free State Project (Projekat slobodne države; www.freestateproject.org) i The Freedom Network Project (Projekat slobode na Mreži; http://freenet.sourceforge.net). Oba predstavljaju izraz vremena u kojem živimo, a koje je opterećeno pitanjima bezbednosti lica i podataka na Internetu, državnim i metadržavnim agencijama koje tajno kontrolišu aktivnosti ljudi i čitavih društava, opasnostima globalizacije...

Države koje ispunjavaju ove kriterijume indukovanog ili spontanog “elektronskog bezakonja” privlače informacije osetljive ili sumnjive sadržine na isti način kao što su zemlje - “poreski rajevi” pravi magneti za prljavi kapital širom planete.

Silend – evropska banana-država

Iako biste ovakvu državu, po inerciji, pre počeli da tražite po detaljnim kartama Tihog okeana i njegovog mnogobrojnog ostrvlja, najpoznatiji predstavnik nalazi se u – Evropi! Kneževina Silend (Principality of Sealand; www.sealandgov.com) samoproglašena je nezavisna država od 2. septembra 1976.godine, kada je obznanila svoju samostalnost u odnosu na Ujedinjeno Kraljevstvo. Bizaran podatak je da tu “državu” čini jedna jedina protivavionska platforma, zaostala iz Drugog svetskog rata, pozicionirana 11km od istočne obale Engleske.

Penzionisani major britanske armije, Pedi Roj Bejts, 1967.godine fizički je zaposeo platformu “Rough Towers” u Severnom moru i sa svojom suprugom Džoanom se proglasio za monarha Silenda. Danas Silend izdaje svoje pasoše, poštanske marke i sopstvenu monetu, silendski dolar, a poseduje i Ustav, zastavu, grb i himnu, kao državna obeležja. “Bitka za nezavisnost” bizarna je koliko i cela storija o Silendu: samoproglašeni “princ Roj” ispalio je 1968. godine nekoliko “hitaca upozorenja” na jedan britanski brod, kojom prilikom je uhapšen i izveden pred sud. Sud u Eseksu se, međutim, oglasio nenadležnim za incident, jer se on zbio u međunarodnim vodama gde nacionalni zakoni nemaju dejstva. Ova formalnopravna činjenica osnovni je argument “princa Roja” za tvrdnju da je Silend nezavistan, iako ga nije priznala nijedna država. Jedini njegov današnji žitelj je njegov “suveren”, dok se “princeza”, zbog problema sa artritisom, odlučila za boravak u toplijim krajevima. Porodične poslove vodi “prestolonaslednik” Majkl.

E-offshore raj

Pre tri godine sklopljen je interesantan “dil” između dva “vizionara” - princa Roja i Rajana Lekija, osnivača kompanije HavenCo Ltd. (www.havenco.com). Po slovu ugovora, firma je za 250.000 dolara (američkih, ne silendskih) iznajmila “Rough Towers”, odnosno celokupnu “teritoriju države”, sa mogućnošću njene kasnije kupovine. Lekijeva namera bila je jasna: u središtu plana ovog samoukog eksperta za šifrovanje podataka i propalog studenta Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) bila je instrumentalizacija Silenda za kreiranje prvog globalnog utočišta elektronskih podataka. Sa moćnim nizom jakih i potrebno opremljenih računara, HavenCo bi svetu ponudio raj za podatke koji bi bili nedostupni svima: hakerima, krekerima, nacionalnim vladama i njihovim pravosudnim organima... rečju, sivu zonu bez zakona.

Sadržaji koje su klijenti mogli da “gaje” na zakupljenim serverima HavenCo-a smeli su da budu najrazličitije prirode. Načelno je sve bilo dozvoljeno, osim dečje pornografije, neovlašćenih upada u tuđe sisteme (hakovanja) i slanja neželjenih elektronskih pisama (spamovanja). Publikovani Uslovi korišćenja servisa (Acceptable Use Policy), međutim, tako su bili sročeni da su, de fakto, pružili korisnicima ničim ograničenu slobodu u korišćenju zakupljenih resursa.

Posao je krenuo relativno traljavo. Sakupljena je samo trećina potrebnog investicionog kapitala, a problemi su se javili na različitim stranama. Zakupljeni bežični Internet link prema nadprovajderu u Britaniji bio je preslab da bi opslužio ozbiljnije klijente. Sa druge strane, klijentela koja se počela pojavljivati nije bila previše “reprezentativna”, a ona ozbiljnija je masovno odustajala kada je shvatila da se na Silendu ne može osnovati prava kompanija. Položaj platforme-države u negostoljubivom okruženju Severnog mora učinio je da većina zaposlenih veoma brzo napusti kompaniju ili počne da “zabušava”. Za svo to vreme, medijima se lagalo kako je projekat u punom zamahu...

Kraj samo jedne epizode

Ipak, okupljen je određen broj klijenata i sa aktivnostima se nastavilo. Međutim, “kraljevska porodica” počela je da se meša u posao i nameće korisnicima restrikcije, koje su ih dodatno odbijale od saradnje sa HavenCo. Vrhunac se zbio posle terorističkih napada na SAD 11.septembra 2001.godine, kada su otac i sin “plave krvi” u glas obnarodovali svetu da će “na zahtev vlasti staviti na uvid sve relevantne podatke o svojim klijentima”. Time je definitivno “zabijen nož u leđa” samoj ideji sigurnog utočišta podataka. Kako je sam Leki izjavio kasnije, to je bila samo kap koja je prelila čašu žuči. Napustivši projekat, on je – prema sopstvenom priznanju – ostao “kraći” za oko četvrt miliona dolara i uludo bačene tri godine svog života.

Ideja zasnivanja mesta na kome bi podaci bili bezbedni od bilo čijeg “njuškanja” nije, međutim, izgubila na značaju ovom grotesknom epizodom. Sam Leki započeo je nov projekat – Metacolo (www.metacolo.com) – na istim premisama kao i HavenCo, ali čiji su resursi locirani na raznim stranama širom planete, u zemljama koje su pogodne da služe kao “informatički ofšor rajevi”. Interesantno je da Leki tvrdi da njegov primarni interes nikada nije bio komercijalne, već idealističke prirode – da ljudima omogući slobodu od pogleda bilo kog “velikog brata”. Bez obzira na njegove i motive njegovih istomišljenika, budućnost koja sledi imaće sve jače izraženo pitanje sigurnosti elektronskih informacija.

17.04.2009 Izvor: eMagazin