eImenik

Znanje za poslovanje - Društvo


Precenjeni originali, potcenjene zamene Možda podnaslov ovog teksta zvuči pesimistički, ali onima od nas koji vole da uvek imaju „najbolje i najjače” što potrošačka elektronika nudi u nekom trenutku brzo će postati jasno da se ova igra može ispratiti samo po teškim pravilima. Ne samo što se zahtevaju velika i stalna novčana ulaganja, već se nakon par meseci mora nabaviti nešto novo, jer je tržište to ponudilo. Umerenija struja su oni koji u zajedničkoj sprezi softver – hardver – marketing smatraju da su im potrebe porasle, a zapravo su i dalje na istom nivou. U narednim redovima pokušaćemo da Vam pojasnimo kako različite situacije mogu potvrditi neophodnost neke kupovine, odnosno investicije u novu tehniku, a u kojim slučajevima je ona potpuni produkt marketinških aktivnosti. Lančana reakcija Kada vam neko kaže da za prikaz grafičkog okruženja jednog operativnog sistema treba da kupite novu grafičku kartu, jer ona koja vam se nalazi u računaru ne može da prikaže transparentne okvire ili 3D prostorno orijentisane prozore, postavite sebi potpuno logično pitanje „Dobro, a kako su onda pokrenute grafički složene igre? Zašto mi sistem prijavljuje da ne prepoznaje deo hardvera koji nije iz kategorije „proizvođač nepoznat?”. Da li nam se čini ili je neophodno napraviti investiciju kako biste mogli da ispunjavate tuđe prohteve, a da vam sve to zapravo nije potrebno? Dobro, Vista, novi Microsof operativni sistem, traži jače grafičke kartice novije generacije. Ako mi XP radi dobro i njime sam zadovoljan, da li treba da prelazim na novi OS samo zbog njegovog redizajniranog okruženja i pri tom moram dodatno investirati? Ne, nemojte reći da je poboljšana bezbednost – novi Internet Explorer 7 već ima sigurnosne propuste... Dakle, hajde za sada da ostanemo na XP sistemu. Onda se pojavi nezavisni softverski proizvođač i ponudi TopDesk aplikaciju. I gle – Windows XP prikazuje skoro identične Flip 3D prozore i to sa istom onom grafičkom karticom koja „za to nije ososobljena“! Ah, da... I onaj komad hardvera što nije propoznat... radi potpuno normalno pod starim, dobrim XP sistemom. Dok tako razmišljate u šta biste novo mogli da investirate iz sveta napredne tehnologije, preslušavate vašu omiljenu muziku sa muzičkog (popularno MP3) plejera. Da li on ima podršku za reprodukciju MP3, WMA ili AAC muzičkih formata? Podržava prikaz fotografija i videa, a ima i FM radio i diktafon i sve je smešteno u dopadljivo malo kućište. Zašto bi on onda morao da ima na sebi određeni logo da bismo rekli da je bez pogovora dobrog kvaliteta? Možda zato da bismo ga platili tri puta skuplje i mogli za sebe da kažemo da pripadamo „višoj klasi”. Kupiti robu ili znak? Mali, nezavisni proizvođači umeju da naprave dobre, konkurentne proizvode, a samo je na korisnicima da ih pronađu u povećoj ponudi onih koji ne ispunjavaju sve zahteve kvaliteta. Onaj ko investira u robnu marku, kupuje (neosporno) kvalitet, onaj koji potraži nebrendiranu konkurenciju, pametnije investira. Jedan za sebe može reći da pripada brendiranom svetu, drugi da živi bez stalnog traženja onog najpopularnijeg. Koji je tip, da se slobodnije izrazim, pametniji? Neosporno je da brendirana roba i „originali” poseduju određeni nivo kvaliteta koji nijednog trenutka ne bi smeo da padne ispod očekivanog; kako magazin The Economist navodi – ako kvalitet ne može da se održi, ne može ni brend. Adekvatne zamene (ne govorimo o plagijatima) mogu odlično ispuniti sve potrebe korisnika kako svojom funkcionalnošću, tako i organizacijom i kvalitetom. Krucijalna razlika je što prvi na sebi nosi oznaku (brend) koju prati ideja o garantu pouzdanosti i jaka marketinška podrška, dok je drugi prepušten slobodnom tržištu i kod kupca stvara neizvesnost prema robi koju kupuje (ili planira da u nju investira) i upotrebljava. Samim tim, ne može se osuđivati roba visokog kvaliteta samo zato što košta više. Isto tako, ni kupac nije u obavezi da izdvaja više novca ukoliko neki drugi uređaj ili program ispunjava njegove potrebe, što može biti čest slučaj. Interesantno je pogledati problem koji se javlja kod nedovoljno obučenih, novih korisnika računara, posebno u slučajevima kada roditelji žele da učine sve kako bi njihovo dete postalo informatički pismeno. Tada se pribegava kupovini „povoljnih“ konfiguracija sumnjivog kvaliteta i performansi. Dodatna ulaganja vrše se obično u grafičke kartice kako bi se mogla odigrati neka nova igra. Dakle, niti dete na taj način postaje informatički pismeno, niti konstruktivno troši vreme, niti su roditelji investirali na najbolji način. Oni koji se prepoznaju u ovim redovima pitaće se šta je tu loše. Pa, možda činjenica da će se takva investicija ponavljati svakih godinu dana jer će industrija video igara objaviti nove naslove koji će zahtevati jači, kvalitetniji hardver; igra na onom koji trenutno imate možda neće raditi, ali će programi za grafičku obradu raditi svoj posao. Da li su bolje kopije ili originali? Koje su prednosti kopija (govorimo isključivo o softveru i hardveru, a termin „kopija“ odnosi se na originalni softver/hardver koji je nastao po uzoru na brendirani)? One imaju nižu tržišnu vrednost ili su potpuno besplatne i samim tim dostupnije širem sloju korisnika, a pružaju približno iste performase, kao i originali, odnosno imaju istu namenu kao i program na osnovu kojeg su načinjeni. Original, sa druge strane, nudi stabilan rad jer je kreiran kompatibilno sa hardverom i softverom na kojem će se koristiti, a tu je i najčešće veća prilagodljivost, šira upotrebljivost i naprednije mogućnosti. Kopija je dobra kada zahtevi korisnika nisu previsoki, a mogućnosti odabranog ispunjavaju realne potrebe. Samim tim, originali su tu da ispune zahteve onih korisnika koji imaju potrebe iznad proseka i koji ne žele kompromis na polju kvaliteta i mogućnosti. Gde je onda granica koju treba spremno uvideti na vreme kako se ni bi lako prekoračila? Umeće snalaženja i kreiranja svog tehnološkog sveta u svetlu realnih potreba na najbolji način pružiće odabir onoga što zaista treba sebi da priuštite.

10.04.2009 Izvor: eMagazin

Precenjeni originali, potcenjene zamene