eImenik

Znanje za poslovanje - Društvo


Destruktivni mobing Mobing je, u najkraćem, emocionalna povreda koja ima veze sa poslom. Počinje onog trenutka kada neka individua postane meta povređujućeg, zlonamernog i štetnog ponašanja svoje radne okoline. Kroz insinuacije, maliciozne aluzije, širenje glasina i razne druge oblike suptilne diskreditacije, formira se neprijateljsko radno okruženje, u kojem najčešće jedna osoba podstiče druge da voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, učestvuju u kontinuiranom zlonamernom odnosu prema nekome kako bi ga primorali da napusti svoje radno mesto. Počinje kao rak Eskalacija ovakvih zlostavljačkih aktivnosti i svojevrsnog tiranskog ponašanja u radnom okruženju predstavlja mobing. Individua koja je odabrana za metu vremenom će razviti osećanje potpune bespomoćnosti i bezizlaznosti iz situacije u kojoj se nevoljno našla, posebno ukoliko oraganizacija ne preduzme ništa da je zaštiti, spreči zlostavljačko ponašanje, toleriše ga ili čak planski izvodi. Zbog ovakvih agresivnih napada, odabrana žrtva je u dužem vremenskom periodu kontinurano pod povišenim nivoom stresa zbog čega je češće na bolovanju, i vremenom se u socijalnom i psihološkom smislu oseća sve nesigurnije i nesrećnije. Korišćena agresija može biti aktivna, ali i pasivna, a koja će biti primenjena zavisiće najviše od suptilnosti i vičnosti napadača. Tek, pasivna agresija je teže prepoznatljiv problem zbog svoje skrivene prirode koja je često upakovana čak i u simpatične gestove učtivosti. Za organizaciju mobing je kao kancer. Počinje sa samo jednom malignom ćelijom i deluje neprimetno i bezazleno. Stvar se može brzo proširiti i uništiti sve vitalne elemente organizacije. Lečenje mora početi u ranoj fazi. Psihološke konsekvence mobinga su po svojoj prirodi povrede pre nego bolest, a razlog povišene psihološke patnje potrebno je pripisati osobi koja je namerno nanela povredu. Pet kategorija Lejman, najpoznatiji teoretičar fenomena mobinga, razlikuje 45 mobing ponašanja. Grupisao ih je u pet različitih kategorija u zavisnosti od prirode ponašanja. Prva kategorija je uticaj na self-ekspresiju i komunikaciju. Okolina konstantno prekida žrtvu u toku govora, viče na nju, nekonstruktivno kritikuje sve što žrtva uradi i tako je sprečava da se izrazi. Kritikuje se njen privatni život, telefonski se maltretira, verbalno joj se preti. Često se odbija kontakt oči u oči sa žrtvom, prave se grimasa na spomen njenog imena i sl. Drugu kategorija čine napadi na socijalne relacije žrtve. Okolina više ne razgovara sa žrtvom, a svaki njen pokušaj da se približi drugima završi se odbijanjem. Radno mesto joj je izolovano u odnosu na ostale. Nekada se čak i njenim kolegama preti, pa oni moraju da odbiju kontakte sa žrtvom plašeći se konsekvenci. Osoba se tretira kao da ne postoji ili kao da je nevidljiva. Treću kategoriju čine napadi na reputaciju žrtve. To podrazumeva ogovaranje iza leđa, širenje neprimerenih laži i izmišljotina, tretiranje žrtve kao da je mentalno retardirana, ismevanje njenog eventualnog hendikepa. Prave se šale kojima se ismeva meta imitiranjem njenog glasa, gestikulacije, načina na koji hoda. Ismevaju se politička ili verska uverenja žrtve, njena nacionalna pripadnost. Dobija da radi poslove koji direktno utiču na njeno samopoštovanje. Svi njeni napori da nešto promeni su osuđeni i omalovaženi. Preispituje se svaka njena odluka. Česte su seksualne insinuacije, kao i etiketiranje omalovažavajućim imenima ili nadimcima. Četvrta kategorija su napadi na kvalitet rada žrtve. Naime, ne daju joj se nikakvi radni zadaci ni zaduženja, ili joj se daju besmisleni zadaci ili, pak, kontinuirano se nagomilava radnim zadacima. Ukida joj se mogućnost da sama osmisli neki posao ili zadatak. Dobija zadatake koji su ispod njenih mogućnosti i kvalifikacija. Zadaju joj se poslovi koji su iznad njenih kvalifikacija u smislu diskreditacije kompetencije. Podmeću joj se ili falsifikuju dokumenata. Petu kategoriju čine direktni napadi na zdravlje žrtve. Osoba se prisiljava da obavlja zadatke koji narušavaju njeno zdravlje, negiraju joj se slobodni dani i godišnji odmori, preti joj se fizičkim napadom. Nekada dolazi i do fizičkih obračuna i seksualnog zlostavljanja na poslu. Kada se govori o fenomenu mobinga važno je naglasiti da nije reč o izolovanom događaju, nego je u pitanju proces koji nastaje postepeno. Postoji pet faza u procesu nastanka mobinga: Inicijalno, mobing počinje konfliktom koji predstavlja kritični incident. On sam po sebi još uvek nije mobing, niti se obavezno mora razviti u njega, ali se nažalost, ukoliko se ne reši, lako može pretvoriti u njega. U drugoj fazi, zbog nerazrešenog konflikta počinje agresivno ponašanje i psihološki rat koji je pokretač dinamike mobinga. U trećoj fazi se uključuje menadžment koji svojom najčešće pogrešnom procenom situacije samo potkrepljuje negativnu situaciju. Četvrta faza je kritična jer je žrtva već etiketirana kao teška, neprilagođena i „nenormalna”, što samo dodatno pojačava negativni krug u kome se meta našla i olakšava njeno izbacivanje van radnog okruženja. Peta faza je završna jer u njoj zaista sledi udaljavanje mete, a trauma od ovih događaja kod žrtve mobinga dodatno može dovesti i do postraumatskog stresnog sindroma i sličnih psiholoških neprijatnosti koje se vremenom najčešće intenziviraju. Različite reakcije Slično opekotinama, povrede nastale mobingom se mogu kategorisati u tri stepena koji su određeni intezitetom, dužinom trajanja, frekvencijom negativnih odnosa, psihološkim profilom osobe koja mu je izložena i sl. Ovo, između ostalog, pokazuje da ljudi mogu reagovati drugačije, iako su izloženi sličnom iskustvu. Inače, potrebno je naglasiti da je jedina mera intenziteta mobinga zapravo subjektivna evaluacija mete mobinga. Ono što neko može osećati da je mobing, za drugog ne mora biti. Mobing prvog stepena: Osoba uspeva da se odupre i izbegne mobing u ranoj fazi, ili se potpuno rehabilituje na istom radnom mestu ili negde drugde. Mobing drugog stepena: Osoba ne može da pruži otpor niti da se izvuče iz situacije u kojoj se našla, zbog čega pati od privremene ili produžene mentalne ili fizičke nesposobnosti i ima problema da se vrati u svoje radno okruženje. Mobing trećeg stepena: Osoba nije u stanju da se vrati na posao. Psihološke povrede i opštefizičko stanje su takvi da zahtevaju određenu vrstu rehabilitacije i tretmana. Pošto mobing obuhvata brojne faktore koji se pojavljuju u različitim kombinacijama i ozbiljno narušavaju žrtvino zdravlje u literaturi se često sreće i termin mobing sindrom. On se sastoji od deset distinktivnih faktora koji se sistemataski i često prepiliću. Kombinacija uticaja ovih deset faktora ostavlja teške posledice na psihološku i fizičku dobrobit pojedinca koji mu je izložen i može se u najgorem scenariju završiti i smrću – zbog bolesti, nesrećnog slučaja ili samoubistva. Jedini lek za predupređivanje ovakvog sleda događaja je prevencija, tj. detekcija, rano upozorenje i preduzimanje mera zaštite na vreme. Deset faktora Deset ključnih faktora karakterističnih za mobing sindrom su: Napadi na dostojanstvo, integritet, kredibilitet i profesionalne kompetencije zaposlenog; Negativna, ponižavajuća, uznemiravajuća, pogrdna, zlurada i kontrolišuća komunikacija; Izloženost kompromitaciji, direktnoj ili indrektnoj, na suptilan ili očigledan način; Izvodi se od strane jedne ili više osoba; Pojavljuje se kontinuirano, na sistematski način, u toku određenog vremenskog perioda (prema većini autora minimalno šest meseci); Stvara utisak i atmosfera da je viktimizovana osoba sama kriva i odgovorna za to što joj se dešava; Unapred je smišljen da diskredituje, zbuni, uznemiri, izoluje i primora osobu na predaju; Čini se da natera osobu da napusti radno okruženje; Žrtvino napuštanje posla se predstavlja njegovim / njenim ličnim izborom; Menadžment organizacije ne prepoznaje ovakvo ponašanje, ignoriše ga, pogrešno interpretira, toleriše, ohrabruje ili čak podstiče.

09.04.2009 Izvor: eMagazin

Destruktivni mobing