eImenik

Znanje za poslovanje - Internet


(Po)granična kontrola Interneta U poslednje vreme, a naročito posle događaja od 11. septembra 2001., Internet doživljava suštinsku metamorfozu. Da bi udovoljili svojim pravnim, ekonomskim, antiterorističkim i drugim "višim" i "nižim" ciljevima, nacionalne vlade i transnacionalne kompanije marljivo rade na iscrtavanju granica nekada slobodnog i ničim sputanog onlajn prostora. Na taj način, on je sve efikasnije omeđen, a njegovi akteri sve pomnije kontrolisani i praćeni. Zaštitne barijere na world wide webu imaju različite funkcije: dok je nekima od njih zadatak da određuju korisnike koji će dobiti pristup nekom kompjuteru ili komunikacionom čvorištu, druge za cilj imaju filtriranje do njih pridošlih sadržaja i njihovo diferenciranje na “poželjne” i “nepoželjne”, po unapred zadatim kriterijumima, prilikom čega će potonjima u najmanju ruku biti onemogućen pristup, uz eventualnu dalju proveru njihovog porekla i autora. Jedan od suštinskih elemenata svake efikasne kontrole na Internetu je softver za tačno lociranje realnog geografskog mesta sa kojeg je potekla određena informacija. Kada se zapitate ko stvara prepreke apsolutno slobodnom protoku informacija na svetskoj Mreži, uvek počnite od motiva, odnosno interesa. Vlade najrazvijenijih zemalja sveta žele da steknu kontrolu nad “problematičnim” sadržajima koji cirkulišu Internetom. Kako je pojam “problematičnog sadržaja” krajnje elastičan, u tu floskulu može da stane gotovo sve. Pošto je “prirodna” težnja svake vlasti da ugrabi onoliko kontrole koliko može sebi da dozvoli, ne iznenađuje da se u ime “očuvanja viših interesa” čine mnogi postupci upereni direktno protiv privatnosti korisnika. U slučajevima progona pornografije, pedofilije ili terorizma, postoji gotovo apsolutna saglasnost svih on- i oflajn subjekata da su u pitanju “legitimne mete”. Velike dileme, međutim, izazivaju fenomeni kao što su onlajn kockanje, sloboda izražavanja ili autorska prava i njihov obim. “Znamo odakle zoveš!” Osnovni alat u podizanju barijera na Internetu su softverski paketi kojima se može tačno odrediti fizička, geografska lokacija nekog lica na osnovu njegove IP adrese (jedinstvene numeričke vrednosti koja se svakom korisniku Interneta dodeljuje u momentu ulaska na njega). Takvi paketi nazivaju se softverima za geolociranje. Vodeće firme za razvoj ove oblasti procenjuju da se već danas korisnik može precizno locirati sa impresivnom preciznošću od 98%. Kako se sve postojeće barijere mogu preskočiti, može i ova. Posebnim “antisoftverom” moguće je zaobići “kontrolni punkt”, ali je za većinu ljudi to nepoznanica ili oni jednostavno ne žele da se zamaraju time. Prvi koji su postavili tehnologiju za filtriranje sadržaja i korisnika bili su renomirani kockarski sajtovi. Svaka osoba koja im pristupi sa namerom da se kocka, biva ispitana i, ukoliko se ispostavi da “dolazi” iz zemlje u kojoj je kockanje zakonom zabranjeno, biva izbačena ili joj se onemogućava sam čin stavljanja uloga. Srodnu tehnologiju koriste i neke web televizijske stanice, koje reemituju program nacionalnih stanica preko Interneta, ograničavajući prijem onim licima koja se nalaze na teritoriji zemlje iz koje potiče određen reemitovani program, jer bi se na taj način kršile radiodifuzne licence. Prvi ozbiljan test koji je na probu stavio “klasične” nacionalne granice desio se 2000.godine za vreme održavanja Letnjih olimpijskih igara u Sidneju. Međunarodni olimpijski komitet je zabranio većinu prenosa i izveštaja za (re)emitovanje preko Interneta. Motiv je bio jasan - TV kuća NBC platila je MOK-u 3,5 milijarde dolara za ekskluzivna televizijska prava na televizijske prenose za područje Sjedinjenih Američkih Država i bila je sa razlogom zabrinuta za svoj profit ukoliko bi se pojavili piratizovani ili legalni onlajn prenosi olimpijskih događaja, koji bi bili dostupni američkim gledaocima. Iskustvo stečeno pre dve godine bilo je dragoceno. Prema navodima zvaničnika iz NBC-a, tehnologija je bila zadovoljavajuće uspešna. Brojne dubioze U slučajevima koje smo naveli, geolociranje kao tehnologija služi za prevenciju kršenja zakonskih normi pojedinih zemalja, odnosno odgovarajućih međunarodnih pravnih pravila. Situacija je, međutim, daleko od idilične. Pitanje je u prvoj liniji pravno i naziva se problemom prostornog važenja nekog pravnog poretka ili skupa normi. U oflajn svetu, princip (od koga, doduše, postoje izuzeci) je da su nacionalne međe ujedno i limiti do kojih važe pravna pravila te zemlje. U virtuelnom svetu je sve daleko komplikovanije i sa stanovišta legalizma, a još više legitimiteta norme i njene zaštite. Jedan od najprominentnijih primera je “slučaj Skljarov”, gde je ovaj ruski “ekspert za bezbednost kompjuterskih sistema” uhapšen i okrivljen pred američkim federalnim sudom zbog krivičnog dela propisanog američkim zakonom, a koje je navodno počinio na teritoriji Ruske Federacije. Upravo je Internet bio “zaslužan” što su Skljarovljevi “plodovi rada” (uklanjanje zaštite sa eBook Readera, programa kompanije Adobe za čitanje elektronskih knjiga) veoma lako došli do SAD i počeli da ugrožavaju interese te zemlje, odnosno njenog trusta kompanija. Postoji, međutim, mnoštvo manjih primera u kojima je na jednom komadu Zemljine kugle, ali negde u virtuelnom svetu bez granica, počinjeno delo koje je neko okarakterisao kao zločin, dok za druge ono to uopšte nije. Opasne note Aktuelna serija događanja u vezi sa razmenom muzičkih numera preko tzv. peer-to-peer mreža pogađa gotovo sve korisnike Interneta, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je MP3 muzika (i njena beslatna razmena) najtraženija roba na njemu, čijim čarima ne mogu da odole stotine miliona ljudi. Pesme koje putuju Internetom su mahom pod režimom zaštite autorskih prava i pod direktnim jurističkim “kišobranom” Sjedinjenih Država. Stanovnika jedne Srbije, na primer, američki zakon o zaštiti autorskih prava preterano ne tangira i on bez griže savesti ili straha od kazne besomučno besplatno daunlouduje muziku. Velike muzičke izdavačke kompanije i njihovo poslovno udruženje (RIAA), međutim, pomno prate ko, odakle i koliko preuzima muziku, a da za to nije platio naknadu nosiocima autorskih prava. Ako bi se, kojim slučajem, na teritoriji ove iste Srbije, našlo dovoljno moćnih servera sa jakim izlazom na “kičmu Interneta” i “povuklo” koji milion pesama, odgovor Amerike ne bi izostao i on bi bio sve samo ne nežan. Možda i ne bi došlo do oružane intervencije specijalnih jedinica u kojima bi se ti serveri “neutralisali”, ali bi reakcija bilo! Itekakvih! Softver za geolociranje savršeno obavlja svoj posao i industriji zabave i njenim timovima preplaćenih pravozastupnika generiše solidan nivo obaveza. Ako već ne žele (jer im se ne isplati, a ne zato što su fini) da žustro reaguju na muzičku onlajn “robinhudovštinu” Srbije i ostatka neamerikanskog sveta, mogu da “opale” po lokalnim prestupnicima. Kako je mač boginje Justicije često tup i spor u zamahu, RIAA i srodne asocijacije – sa sve njenim članicama – odlučuju se za “kombinovani pristup”, pod kojim se podrazumeva slanje pretećih elektronskih pisama, sabotiranje peer-to-peer mreža i čvorišta kojima se promeću muzički fajlovi i tek naposletku iniciranje pravnih postupaka protiv počinilaca unutar samih SAD.

17.04.2009 Izvor: eMagazin

(Po)granična kontrola Interneta